Krug

Naši i pogledi drugih

Sve — Autor aamuli @ 04:25
Često uhvatim sebe kako se pitam: kakav utisak odajem sad ljudima oko sebe? Da li oni vide kakvog sam raspoloženja? Da li zračim nekom negativnom energijom? Jer, odista, često mi se dešava da se osećam nepoželjno, nesigurno i prazno i da iz mene zjapi nekakva rupa koju svi mogu da vide.
Vrlo često čujem i vidim, a verujem i svako ko čita ovaj tekst, u novinama, od ljudi, na internetu, na nekim jalovim i krajnje jeftinim televizijskim emisijama ono ,,šta te briga šta drugi misle!'' i osećam se tako krivom i uniženom što meni odista jeste stalo do tog mišljenja drugih ljudi. Ali nije dovoljno reći: e, sad mene više nije briga! Kao da sve to tako lako može otići, u vetar. Ne, tu mora biti još nečega. Mora postojati neki pokretač, neka velika misao ili stanje uma koje prouzrokuje tu veliku promenu u stavu i razmišljanju.
I razgovarala sam s ljudima, razmišljala o tome, no ni približno dovoljno kako bih pohvatala pa makar dve-tri niti koje bi me odvele nekud. I evo sada, kao da se nazire, nakon više godina stajanja nepomično u ringu sa tom aveti, mogući koren svih tih misli koje me opsedaju i proždiru.
Naime, rekoše mnogi ljudi u mom okruženju - što meni, što drugome - sledeću frazu: ,,znaj svoje mesto''. U poslednjih nekoliko nedelja ova misao mi se prikrade tu i tamo iza ugla i opsedne me, jer nisam uspela da shvatim značenje tih reči. Zaista, deluju moćno, ali šta je time rečeno? Nisam je osetila, ne znam o čemu govori, a izgleda kao da govori nešto vrlo važno. I eto sad, u toku razgovora s jednom osobom do čijeg mišljenja držim, ona mi reče da bi trebalo da spoznam svoju vrednost. I tu kao da se sklopilo... Vrlo je jasno da se jedna od tih stvari sadrži u drugoj i da je odgovor tu negde u sredini, odgovor koji bi mi doneo olakšanje i pomogao da pređem makar jednu prokletu milju u ovom čamcu u sredini mora dubokog i mračnog, i naizgled pustog.
Ali u toj tački me je stiglo sledeće pitanje: šta to znači, znati svoju vrednost? U odnosu na sebe, u odnosu na svet, u odnosu na druge? Kako se to meri? I da li je to ikada u potpunosti moguće? Tu se suočavam sa više prepreka. Kako da shvatim koliko vredim ako se ne poredim sa svetom? Jer mora postojati referentni sistem. A poredeći se sa nekim određenim osobama upadam u zamku zavisti, ili pak osećaja superiornosti, koja je, vrlo moguće, samo iluzija. A ako se, pak, poredim sa svetom kroz neku vrstu statistike i odnosa na prosek, podležem mogućnosti da se uobrazim ili ubijem u pojam zbog nedostatka ovoga ili onoga. Pa, dakle, vredi li podneti te rizike? Uostalom, ljudi se stalno menjaju, te bi onda i moja slika o sebi morala uvek ostati nepotpuna i često trpeti promene. Da, kažem ja sebi, ali da li je uopšte moguće imati u sebi nešto jako, a da to nije izloženo konstantnim izazovima koje moramo pobediti kako bi opstalo?

Praznina u...

Sve — Autor aamuli @ 23:54
...čemu? Umu? Duši? Svetu? Nisam sigurna, ali u poslednje vreme me ozbiljno pritiska nešto što ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep. Čak i kad uspem da ga ščepam za jedan kraj, drugi mi je uvek teško da vidim pa se uplašim i ispustim sve što sam s mukom stekla. Čekaj, stani! Da li sam dobro pristupila temi ovim početkom? Želim da kažem nekoliko stvari, ali ne znam od čega da počnem, a mislim da bih ovakvim početkom završila u slepoj ulici. Zapravo, ovih dana ne znam odakle da počnem o čemu god da se radi. Upravo kao da i ne želim da počnem. Kao da sam potpuno nezainteresovana, ili uplašena. Ali najveći problem je definitivno ta zjapeća praznina. Sedim tu i ne znam šta ću od sebe. Nisam srećna, nisam tužna. Potpuno sam ravnodušna. Nemam nikakve obaveze. Nemam nikakve želje. Imam vremena na pretek, ali volje ni trunke. Želim da se bavim nečim što volim, ali čak i kad uradim to, nakon dužeg perioda ubeđivanja same sebe, ne osećam se ispunjeno, ne osećam se srećno ili živo. Nekako je uvek sve napola ili kratko traje, kao da sam razočarana u sebe, kao da je bilo šta što sam stvorila ili uradila nedovoljno dobro, ili je možda i dobro, ali već viđeno, svakidašnje, glupo. Da, ne bi trebalo da prestanem da se trudim, ali sve to kao da gubi smisao vremenom. A vreme je uglavnom potrošeno na otupljivanje mozga brigom i sujetnim mislima, a retko kad na nešto što će me zaista usrećiti, jer, ponavljam, užasno sam lenja i bezvoljna. Želim da izađem iz te svoje nezrelosti, da uradim nešto od sebe i svog života, ali meni baš kao da prija da mučim sebe, da se ubijam u pojam. Zar je moja sujeta toliko ogromna? Zar je moj ego narastao do te mere da do sebe ne samo što ne puštam ljude, već više ni informacije, znanja i slike sveta oko sebe? Kao da odbijam da verujem da je tako nešto moguće; uvek sam gledala na sebe kao na plemenitu osobu (do neke mere, naravno), znatiželjnu i punu energije. I prvo što bih inače napisala posle takve rečenice je: šta mi se desilo? Ali sada kao da ne želim da znam to. Sada samo želim da znam kako da izađem iz ove učmalosti, iz ove močvare u kojoj je moj um trenutno. Međutim, odakle početi kada je naizgled sa mnom i mojim životom sve u redu? Kako izaći iz svoje sopstvene gluposti izazvane tinejdžerskim željama i porivima (koji bi me osramotili pred sobom ako bih im se predala) i početi živeti srećnim životom? Dok pišem ovo, u meni se rađa pitanje o tome šta zapravo znači biti srećan i šta je to što mene čini srećnom. I onda pogledam u sebe i vidim dim i maglu, i kao da sama sebi ne želim da dam odgovor na pitanje šta me usrećuje. Vidim, zapravo, jedno nakazno lice što izgleda isto kao i moje i što mi se plezi u nemoj tišini. Imam utisak da je ta osoba, to dete postavilo ogromnu šperploču koja zaklanja jedan deo mog uma od mog vidika. Tačnije, osobe u mojoj glavi su se posvađale i ja više ne funkcionišem. Zupčanici su rastavljeni, i nikome više nije stalo da sve vrati na mesto i navije sat. Da li mi treba tišina? Ili buka? Svetlost? Ili tama? Šta mi je potrebno da bih se vratila u život? Gde ću naći makar jedan odgovor koji će mi pomoći da napravim nacrte mehanizma tako da iskoristim sve ove zupčanike i lance koji besposleno sede u mojoj glavi i skupljaju prašinu? I, na kraju, da li mi je mehanizam uopšte potreban? Da li ga uopšte želim? Ja neću da živim život kao lutka. Ne želim da pored mene žive svet ostane nepromenjen, jer ne želim da budem senka. Ali ja sam neizmerno uplašena. Da, ne treba mi mnogo tuđe pomoći, ali nisam sigurna da sve ovo mogu sama u stanju u kom sam sada...

Slepilo

Sve — Autor aamuli @ 23:05
U poslednje vreme često se osećam... Prazno. Providno, lako, beskorisno. Osećam se poput vetra u pustinji: ako ga iko i oseti, jedino što dobije je pesak u oči. Ali niko ga ne vidi, a i kad bi ga video, poželeo bi da nikad i nije. Da, ponekad ga osete, toplog ili hladnog, ali to su samo tri bezvredne sekunde koje odnese mreža vremena.
Možda se sa isuviše svojih i svojstava sveta suočavam. Odjednom, nemilosrdno, ali i neproduktivno. Kao da sve te stvari putuju kroz mene svakodnevno, u raznobojnim autobusima različitih veličina, oblika i namera, ali samo otputuju i u meni ostaje samo njihova slika, bez opisa ispod, bez članka o lekciji, bez ikakvih tragova u meni, iako su teški po pet tona svaki. I te desetine tona ja svakoga dana nosim u sebi, osećam kako prolaze i kako u nepravilnim (ali, uprkos tome, veoma predvidljivim!) algoritmima njihovi točkovi prave bolne šare po mojoj duši, a iz auspuha dim juri na moje oči, kao da zna odakle u meni duvaju vetrovi. Uostalom, kao da je to teško znati. Ja baš kao da sam programirana tako da svi vetrovi huje gde ne trebaju, kao da mi je suđeno da se lupam o zidove dok pokušavam da se održavam na nogama u sobi vremena, prostora i mladosti. I baš kao da je moj um i dim u njemu samo tu da mi pomuti i dušu i odseče noge i volju da gledam u plavo nebo i mislim ,,Želim i biću srećna!''. I uporno mi to radi! A ko? Ta, ne znam ni ja više! Ali ko god da je, rado ću mu, ovako izdrobljena i sasušena reći da radi odličan posao, jer od plavog neba ni traga. Od svega toga što bi trebalo da čini jednog čoveka, potpunog, humanog i plemenitog, još uvek -- ništa. Pa dobro, ti, ko god da si, ja, zašto bi to želeo sebi da uradiš? Zašto mi još uvek ne daješ odgovore na ova pitanja? Da li možda u dubinama tvojih zamkova i tajnih lavirinata na čijim zidovima još uvek postoji senka svetlosti čuvaš neko drvce, malo i žutozeleno, sa limunolikim plodovima, koje čeka da sazre dovoljno da može da pusti mirise u moje zatamnjene dvore, sive i zadimljene prostorije u kojima obitavam u ovim bezbojnim danima? Pa, ako je tako, šta je onda ovo što ja živim? Priprema, test? Obavezan poligon kroz koji se moram provući kako bih bila sposobna da u sebi gajim zelenu biljku, zdravo drvce koje će mirisati i davati plodove čiji će sokovi cureti iz mojih očiju, prstiju i ocrtavati se na mojoj koži? Ali, koliko će mi vremena trebati da naučim, shvatim? Da zaželim da opet živim i da zaista znam to što će me udostojiti ponovnog rađanja, ako je prethodnog uopšte i bilo? I, zapravo, tu i leži ključ: kako ću ja sve to naučiti ako ne želim da učim? Ako ne želim da izađem iz ove rupe, promolim glavu na sunce, obaspem se zlatom... Ako ne postoji u meni volja za otkrivanjem sveta, ako ne postoji plemenita zainteresovanost za razne stvari, kako ću ja naučiti nešto? Da li će doći neko? Ili nešto? Ili ću jednostavno čekati godine dok povremeni mirisni vetrovi polako ne izvetre buđ vazduha u mojoj glavi? Odgovor na sva tri je: čekati. Samo sedeti, kao lutka, kao plavi pepeo goreti od žeđi za nečim, a ne znati čim, gušiti se u ironijama, paradoksima i ostalim vratosteznicima, i čekati, čekati pod okriljem leta, u njegovom toplom zagrljaju koji priprema za jeseni koje će mi pomrsiti kosu, koja će se slediti zajedno sa mojim malenim telom što sedi u sred polja. I, na kraju, u neko lepo proleće, kao po savršenom klišeu, doći će nešto. Ili neko. Ali, da će mi se svideti? Da li ću ga prepoznati? Ili ću se samo uplašiti i pobeći, opet strahujući od nepoznatog, od znanja, upoznavanja sa nečime, pa makar to bilo i korisno po mene i po svet u kome, naizgled, obitavam?
Pa dakle, da li se isplati samo... Čekati? Da li vredi sedeti skrštenih ruku i gledati u nebo poput čoveka onemogućenog da radi bilo šta drugo osim da broji zvezde? Ili raditi nešto, bilo šta, čisto da ostaneš zauzet, u radu, kako bi ubio vreme dok čekaš nešto a ne znaš ni šta? Ali šta, šta za ime boga da radim, kada sam sebe skroz uništila? Kada ja nemam volje, kada sam trula, smešna, kada sam polu-čovek, parazit... Kada sam sve dobre stvari samo odbacila, poput bogatašice koja gleda zlatne narukvice nalik na stotine drugih koje već poseduje. A ne vidi onaj mali plavi kamen, ili ono ugravirano slovo što taj komad nakita čini drugačijim od svih drugih. I stoga ih jednostavno baca u zaborav, površno i bez ikakvog utiska o onome što je videla, bez interesovanja o poreklu dijamanta, jer zna da je upravo dijamant ono što ju je osakatilo. Ne kažem da sam gramziva, bar ne mislim da jesam, niti da su svi dijamanti krivi. Ne, kriva su možda dva ili tri, ali to je dovoljno da zazirem već i od odsjaja svih njih. I ne, ne znam šta je to što me je dovelo na ovo pusto ostrvo, koja je to lađa koja mi toliko želi zlo i ko njome upravlja, ali znam da se zbog nje plašim brodova. Ali, meni je najlakše da kažem da je prekasno i da naredim kome znam i umem da pesak na pustom ostrvu postane živ, te da propadnem u njega. I premda ne želim to da uradim, takođe ne želim da ostanem ovde, a nemam snage da naučim da plivam. Pa, šta li je činiti dok čekam da me spase lađa? Lađa, koju možda neću ni videti kao spasilačku...

Prolaznost vremena

Sve — Autor aamuli @ 22:41
Danas su maturanti završili školsku godinu. Završili srednju školu. Završili period jedne velike slobode, jednog lepog zajedničkog odrastanja i deljenja bolova koje ono donosi. Mnogo suza je proliveno za prošlim danima. Mnogo sećanja prolaziće kroz zbunjene glave ovih mladih ljudi dok se sastaju pre i za vreme maturske večeri, dok prolaze pored svojih škola ili pričaju sa, sad već skoro bivšim, školskim drugovima.
Danas, ja sam, nakon završetka školskog dana i žurke u čast maturantima (kojoj, doduše, nisam prisustvovala, ali kao da jesam jer je muzika iz gimnazijskog dvorišta brujala našim gradićem) prolazila trgom, u jurnjavi za nekim stvarima potrebnim kako bih i ja izvukla maksimalne ocene iz ove već skoro presušene školske godine. I dok sam hodala po ovom engleskom vremenu, sa nekom laganom muzikom u slušalicama, krajičkom oka primetih par poznatih, dragih lica. Ona se smeše. Ona sijaju. Sijaju iza sjajnog stakla izloga butika. Zastala sam. Odjednom, u meni je odjeknula kiša. Najava vode. U mojim grudima bio je naslućivan grom, samo je čekao da zaurla i probudi moju svest i kišu u meni. I ehoi su počeli da bljeskaju. Osetila sam kako se ogledaju kroz moje oči koje su gledale u ta lica koja nikada više neću viđati na mestu gde sam navikla da ih viđam, u nekom poznatom ritmu sa malim oscilacijama, ali uvek u istim bojama, sa istim sjajem koji je zračio iz njihovih lica, kosa, pogleda. Setih se onda i vremena kad su neke vrlo drage osobe sa istog panoa sedele sa mnom u klupi i pevale u školskom horu u osnovnoj školi, kada smo se kovitlali u istim prvim vetrovima uzbudljive mladosti, odrastanja i otkrivali prve velike tajne, zajedno ili odvojeno, ali uvek pod istim sjajem, opijeni slatkim mirisom koji nam je lažno šaputao da to sve nikada neće proći. Ali, eto, vetar je slagao. Vazduh nas je opio i zavarao. I još mnogo drugih stvari su nas zavaravale, mnogo ljudi su nam punili glave lažima, srca klopkama. Ali, na kraju, sve to pada u senku tišine koju ostavlja odlazak dragog predmeta što silazi niz reku. Svi se nadaju da će u jednom trenutku naći baš to, baš tu stvar, i da će sve biti isto, ali... Vreme klizi, predmet se promeni. Mi se promenimo. Reke se ulivaju, predeli blede, rđaju, kidaju se. Sezone dolaze i odlaze i nekada nam se čini kao da nikada nisu ni bile. Osmesi blede u oblacima prošlosti što ih probija sunce ili otera vetar, kiša, ili samo vreme koje surovo, ali uvek, kao gospodin najavljeno, prolazi. Lica se brišu sa prozora da bi se videlo sunce. A nekada... Nekada jurimo. Jurimo, pa ga i ne vidimo. A ne vidimo ni lica u prozoru, u prolazu. Obrisali smo ih, zalećući se u trk... A ko zna za čim trčimo. Neko trči da bi uhvatio plen, neko trči da ne bi postao plen. Znaš, kao ona priča o lavu i gazeli... Ali, da li mi nešto propuštamo? Da li postoji nešto vrlo važno, nešto toliko jako važno, a što mi u svom slepilu što ga brzina kretanja stvara oko nas propuštamo, nešto što smo možda imali, ali nam klizi iz ruku? Ko zna da li ćemo to ikada zasigurno znati. Ali hajde jednom, recimo baš ovog dana, da zastanemo. Da sednemo i gledamo kako svet prolazi. Kako teče. Kako se menja kao reka, iz trenutka u trenutak. I da vidimo i osetimo svaki delić te stvarnosti koja tako lepo miriši ovog majskog dana kako prolazi kroz nas. Hajde da, u ime svih burnih, brzih i teških godina borbe koje predstoje ne samo maturantima, već i svoj deci i ljudima, samo zastanemo. Na minut, dva, pet. Nije bitno. Ali da zastanemo i oslušnemo. Udahnemo. Udahnemo svet. Vreme. Osvežimo grudi naše, stvorimo prostora za ono što dolazi i dopustimo da makar na par desetina sekundi, život teče, trči kroz nas. Samo da osetimo šta to znači juriti kroz nešto. Da osetimo i vidimo godine koje dolaze, prolaze i koje su bile, pa makar vreme bilo samo iluzija, pa makar sve reke bile pomućene.
Tako sam ja i završila putovanje kroz ovaj blesak svesti. Sedeći, na klupi. Kod fontane. Koja teče. Gledajući ljude. Koji teku. Kao mlaz. Kao voda koja se sjaji pod majskim suncem. I bila sam ogledalo. Bila sam leptir. Umrla sam. Rodila se. I onda, lakim korakom, vratila se u tok. Nastavila da stvaram svoje vreme, živim ga, sa saznanjem da ono neće čekati. Jer, svakog dana sat pokazuje iste brojeve. Ali voda koja ne teče nije reka. Voda koja ima određeni nivo u određeno doba godine, na koju uvek pada ista senka dok ona stoji, ta voda se ne menja ili, tužnije, postane prljava. Ali mi nismo rođeni kao bare. Niti jezera. Mi strujimo, brujimo, šuškamo, vrdamo, vijugamo, padamo i sijamo. Mi tečemo, ali uvek smo jedno. Krećemo se, ali uvek smo na svakom mestu, u svakoj sekundi svog postojanja. Starimo, ali uvek smo isto: jedna divna reka. Pa hajdemo onda, lagano da se kotrljamo niz kamenje...

Nokautoritet

Sve — Autor aamuli @ 23:03
Ja postujem coveka sa znackom jer je covek. Ja nekako znam da je on covek, mada i u to se da sumnjati. Ali znacka, znacka mi nikako nije jasna... Koji je smisao tog parceta papira sa zigom, potpisom i ko zna jos kakvim ornamentima od "izuzetnog znacaja", cak i "prestiza"? Ili, da postavim to ovako: da li je verovati toj znacki samo zato sto je znacka, samo zato sto je ona navodni pokazatelj da nesto znas, da imas vise prava da budes u pravu nego ja? Da li je verovati coveku u mantilu samo zato sto nosi mantil? Ili uniformu? Ja nisam spremna da verujem u to, i nadam se da nikad necu biti. Zasto? Evo zasto.
Zamisli da si zaspao i dogadjaj koji cu opisati je samo san. Dakle, nalazis se u nekoj ucionici ili amfiteatru, ukratko na nekom mestu sa povoljnim uslovima za poducavanje, nekoj nauci na primer. Recimo da je ucionica puna, ali mi pratimo konkretno tvoj slucaj. Na platformi na kojoj stoji katedra stoji osoba u mantilu koja objasnjava, recimo, neki princip iz hemije. Osoba prica, pokazuje, crta, objasnjava, zakljucuje i izvodi formule. Ali, sve sto ona prica tebi je nejasno, ne nalazi nikakvog sklada i smisla u tvojoj glavi i tvoj mozak prosto ne moze da upije materijal. I, sto duze gledas i slusas, sve vise ti ta gomila brojeva i slova na tabli, pokreti i oci osobe koja prikazuje gradivo, deluje kao besmislena, zapetljana zbrka nepovezavih komponenata koje kao da igraju poput vazduha iznad vatre koji plese uz njen ritam. Osoba u mantilu polako zavrsava svoje izlaganje, izvodi poslednje zakljucke i pakuje svoje poslednje misli sto lepse moze. Ti strpljivo cekas da ona zavrsi kako bi se oslobodio smetnje koja je nastala u tvojoj glavi dok si pokusavao da pohvatas konce onoga sto je doticna osoba pricala time sto ces se javiti i reci sta ti nije jasno i traziti da ti jos jednom objasni isto. Nakon cekanja koje ti je nemir u dusi ucinio jos duzim i tezim, napokon se javljas i govoris samouvereno: "Meni ovo nije jasno.". U prostoriji je tajac. Neki ucenici uplaseni, neki zadivljeni, neki radoznali. Sve oci uprte u tebe ili osobu koja je objasnjavala odredjeni pojam (dalje u tekstu "predavac", sa sve navodnicima). "Predavac" pomalo sokiran, ali jos uvek nenarusenog unutrasnjeg mira (koji je mozda, zapravo vrlo verovatno, prividan), objasnjava jos jednom glavne crte svog izlaganja. Medjutim, kako prelazi iz koraka u korak, a sa svakim nejasnim korakom tebi u glavi sve vise kipi, ti postajes zbunjeniji i ocajniji. Pretpostavimo da vrlo dobro znas hemiju, da ovladavas svim osnovnim i vecinom sporednih znanja koja su ti potrebna da bi razumeo ono sto bi trebalo da razumes u ovom stupnju obrazovanja. Uopste nije stvar u tome. Priseban si, svestan okoline, ali ono sto "predavac" govori u tvojoj glavi nema ama bas nikakvog smisla. No, sto stalozenije ti glasno kazes da ti jos uvek ova lekcija nije jasna. Osoba u mantilu, vec pomalo uzrujana, objasnjava sve jos jednom. No, nakon i tog pokusaja, ti si jos uvek u apsolutnoj agoniji jer nista od toga tebi nema apsolutno nikakvog smisla. I, na kraju, ustajes i govoris: "Bez obzira na to koji vi mantil nosite, ja i dalje ne verujem i ne zelim da verujem u ono sto vi govorite i pisete samo zato sto vas zovu odjredjenim imenom, jer u mojoj glavi ovo sto ste vi rekli nema nikakve logike i ne moze da se sklopi u smisaonu celinu." Ceo razred aplaudira, a "predavac" polako skida mantil, polaze ga na sto i u miru izlazi iz ucionice.
*    *    *
Budis se. Gledas na sat i shvatas da imas jos nekoliko minuta pre nego sto alarm za budjenje zazvoni. Ustajes, spremas se, i odlazis u skolu. Sedas za klupu u ucionici punoj djaka. Zvonce oznacava da su poslednje dve cifre sadasnjeg vremena nule i da sada nesto navodno vazno treba da se desi. Nesto vazno treba da tebi, kao i svim tvojim vrsnjacima u ucionici, udje u glavu. Profesor ulazi, seda. Upisuje cas, obavlja jos neke sasvim apsurdne, ali toliko slatke i svakodnevne banalnosti, i konacno pocinje sa predavanjem. Neki su odsutni, neki pomno prate; neki razmisljaju o dogadjajima, neki o osobama, a neki cak i o gradivu. Ali svi pisu. Svi aktivno preslikavaju, prestampavaju, kopiraju ono sto vide na vaznoj i formalnoj zelenoj povrsini, a ono sto je neko za koga njegova uniforma kaze da je vazan i ozbiljan napisao. Um negde zuji. Negde cuti. Ali usne svuda cute. Iz svih pravaca gledaju u tu zelenu povrsinu izvrljanu magicnim belim pisaljkama, povrsinu koja sadrzi nesto vrlo vazno, nesto vrlo veliko sto jako mnogo tih istih ociju koje saraju po toj tabli nikad nece razumeti. O, ali nece se oni buniti, ne! Tako je sladje. To je jedan magican prah, to se ne dira. To je anticki, sveti zapis, izasao direktno iz analnog otvora boga tog-i-tog i to se apsolutno ne dovodi u pitanje. Jer, pobogu, ako nam sad nije jasno, pa zar ce nam ikad biti? I kod ove misli, kod ove stranice sarenog dnevnika cije strane listaju minuti danasnjeg dana, ti si zastao. Zapitao si se: "da li je meni jasno ono sto tako pomno prepisujem, ono sto slusam? Da li u mojoj glavi skup ovih slova, brojeva i simbola ima smisla?" Shvatio si da osoba koja predaje ispod mantila ima kosulju. Shvatio si da ima mozak. Bas kao i ti. A mozgovi se za svasta koriste. Obicno se vezu za povodac. Ali onaj koji pita i koji zeli da zna da li je nesto takvo kakvo jeste i zasto je bas takvo kakvo jeste a ne nekako drugacije tesko da je na povocu. Da li, kada pogledas u svoj um, vidis prasinu? Vidis li kanape? Znas li ih prepoznati? Sanjaj bar jos jednom san koji si odsanjao citajuci redove ovog clanka i zapitaj se, ali zapitaj se stvarno i iskreno odgovori na pitanje: da li si i ti, kao i mnogi oko tebe, potcinjen autoritetima vise nego svom umu? Ako ikada nadjes put iz lavirinta lazi koji seju oni koji imaju opsteprihvacena obelezja od znacaja ili vrednosti, znaces: autoritetu si dao knock-out, sebi si dao check-in u dubine razuma.

Zeleni princ

Sve — Autor aamuli @ 18:16
Sedim u tatinoj privatnoj firmi, čitam neku simpatičnu knjigu o fizici (ali, stvarno je odlična!), trpim migrenu. Ali to nije toliko bitno; bitno je ono što vidim kroz pendžer. Usput, nisam sela kraj prozora da bih gledala kroz njega, već da bih koristila dnevnu svetlost pri čitanju. Ali kad sam podigla pogled da odmorim oči od crno-belih stranica knjige o Hokingu, prizor oivičen daskama sa kojih se bela farba ljuštila mi je zadržao pažnju na par minuta. Zelena kiša je šušteći padala na moje misli i one su je upijale i širile zelenilo po celom mom umu. Nicale su, previše brzo i burno, svaka želeći da kaže svoje. Okej, misli moje, idemo redom, reče najvažniji deo mog uma. Prizor odista jeste fenomenalan, iako bi u plitkim očima punim gorkog samoljublja delovao sasvim obično, kao i svaka nit života koja se provlači kroz nas. Pravougaonik otvorenog prozora je ispunjavala trećina krošnje drveta punog zeleniša; drveta koje je odisalo životom i koje je bujalo onako kako smo mi oduvek želeli da bujamo. Lišće je šuštalo, načičkano na granama koje su se savijale od težine njihovih života i snage. Listovi su bili dugi, široki, zdravi, ali i svaki je bio zanemarljiv upoređen sa količinom ostalih. Iza ovog drveta, kao bleda senka i išopana misao, mirna kao smrt, mrtva kao paranoja i ravnodušnost i tiha kao suze udovice, stajala je maslinasto-zelena boja u mešavini sa sivom, boja poslovne zgrade, usput ukrašene i belim monotonim parčićima zidova i okvirima prozora. Na zgradi su okačene spoljne jedinice klima uređaja i monotoni redovi prozora. Brojanje ovih prozora bilo bi otprilike dosadno koliko i posao ljudi koji rade iza njih. Upravo taj kontrast me je toliko zasenio - ta živa zelena boja zdravog lišća kao da je bila utabana u zidove čiste poslovne zgrade, koju su prašnjavi vetrovi i bezbrojne prljave kiše potamneli i umrtvili. Ta sivo-zelena boja me je podsetila na um čoveka koji radi sa brojevima čitavog života. I tu mi je tok misli otišao na Malog princa i stadoh u njegove cipele: jedna ,,slika'' iz te knjige me je neodoljivo podsetila na ovaj prizor. To je bio ,,čovek koji je sedeo na svojoj planeti, stalno računao i nije dizao glavu s toga''. Zar ne bismo mogli poistovetiti tog ,,čoveka'' sa ovom trulom zgradom punom ljudi koji misle da su važni zbog posla koji rade? A Mali princ bi zasigurno bilo ovo drvo - ta njegiva potpuno zdrava boja koja je toliko čista i nevina, a stablo opet mudro. A ova pokvarena zelena je možda bila čista, ali je odrasla, pa je stoga ona sada ozbiljna i nema vremena za šuštanje po vetru.

Normalan

Sve — Autor aamuli @ 15:42

Šta to zapravo znači? Da li to znači biti kao ostali, kao većina? Ako bismo svi bili jednaki, to opet ne bi bilo ''normalno''. A ako se nekoliko ljudi po bilo čemu izdvaja iz gomile, oni ''nisu normalni''.

Recimo da se radi o oblačenju, što je već izlizana tema, ali uvek zanimljiva za diskutobanje. Ako bi mala grupa ljudi koji imaju različite stilove oblačenja(i jedan od drugih i od ostale mase u kojoj je jedan stil dominantan) propagirala svoj stil i ako bi 5/6 onih drugih prihvatiliote stilove, da li bi to bilo ''normalno''? Recimo da tu ima 5 različitih subkultura. Kada bi se svet podelio u tih 5 grupa po načinu na koji se odevaju (i tu je ona šesta koja je zadržala svoj način oblačenja?), sve bi bilo dosta monotono i opet bi se svet delio na 6 delova. Svakoj masi ljudi bi njihov stil bio ''normalan'', a ostali bi bili opet ''nenormalni''. Recimo da se svaki od tih 6 dele na još 3, pa onda svaki na još 3 i tako redom... I na kraju bi svaki čovek imao sopstveni stil i svi bismo bili jedinstveni, a drugi bi bili ''nenormalni''. Ali ovo je jednostavno nemoguće, jer bi svaki način na koji se neko oblači ličio na neki drugi, pa bismo se opet delili na neki određeni broj ljudi sa stilovima toliko sličnim da su skoro isti. I opet se sve svodi na deljenje! Ali opet, to ne bi bile jednake grupe. Znači, ''normalnost'' diktira većina. I šta možemo da zaključimo? Pa, možda to da ovaj svet neprestano tone...

Tu nastaje pitanje: Koji put izabrati? Da li izaći iz kruga?


Lepota življenja

Sve — Autor aamuli @ 12:00

I ti i ja smo zdravo mnogo puta čitali o ovome. Svi kažu da je životna radost u malim stvarima i to svi znamo. Tekstovi o tome nas svaki put navedu na razmišljanje i mi promenimo svoje navike donekle, ali nam to brzo dosadi, pa se vratimo grešnom životu. U čemu je zapravo ključ? I zašto je tako teško ostati srećan i veran sitnicama?

Da je lako doći do spasenja, svi bismo bili srećni i spaseni. Ili bar veći deo ljudi. To i jeste glavni deo puta. Spoznati sebe, spoznati svet i pozitivno delovati na okolinu, biti hrišćanin. Ja nisam neka zatucana budala koja je ovde da širi propoved ili tome slično, samo bih da podelim neke stvari koje su meni pomogle i spasle me.

Autosugestija nas sve uništava, pogotovo pesimiste (kojih, nažalost, u ovakvom svetu ima mnogo). Bog daje svetlost koja može sve da izleči. Bog i liturgije nisu obaveza, to je stvar dobre volje. A volja može sve i ona jača svaki put kada odemo u crkvu i pomolimo se! Ali... Nije dovoljno samo izgovoriti molitvu, vera je ono što nam pomaže. Mnogi misle da time što verujemo u nešto višnje sebi olakšavamo i dajemo potporu, ali to je tako sebičan način razmišljanja. Ali Bog je energija. Bog je svetlost. Bog je sreća, ljubav, mir. Demoni su privlačni, ali su i pogubni. Mame nas, a mi tonemo... 


Krug

Sve — Autor aamuli @ 14:11

Rekli bismo da je realisti najlakše - on živi prostim životom, nije ga ni za šta briga, razočara se, ide dalje, srećan je tu i tamo... I kad pitaš čoveka za mišljenje o optimizmu i razočarenju, on će ti reći da ne treba da budeš optimističan i da se ne uzbuđuješ mnogo, pa nećeš doživeti tolika razočarenja. Ajao, šta da radimo onda? Da se ograničavamo na neke jeftine granice radosti i da nateramo sebe da sagledamo surovu realnost? Hoćemo li tako poboljšati stvari? Da ostanemo u svetu iluzija u kom nam je udobno? Da ostanemo u tom glupom začaranom krugu i da živimo za trenutak čulnosti? Da li je to ono za šta vredi živeti? Da li mi uopšte možemo da utičemo na našu ličnost? Da nateramo sebe da nas razočarenja ne pogode, a osmeh da nam se silazi sa lica?

Možemo, naravno. Samo što ne želimo! Nama je udobno u blatnjavim grehovima, u učestalim radnjama, u svetu učmalog zadovoljstva koji traje trenutak ili dva.

Zamisli da moraš da otvoriš um, da nađeš svetlost koje ima, ali je izbegavaš. A ključ je u tebi i znaš to! ''Jao, muke li! Sad ću da se setim svih svojih grehova, sebe ću samog da mrzim... Ma bolje je meni ovako, ni ne znam ništa, samo pijem... Baš me briga! Kao da moram da se sprečavam od srozavanja zbog nečega što me obeshrabrilo... Može uvek da se leči.''

Hm... Ili ne? 


Propast?

Sve — Autor aamuli @ 20:23
Volela bih da sa mnom podeliš šta ti je prvo palo na pamet. Ali, prvo ću ja sa tobom!
 
 
 
Kad kažem propast, mislim na ovo što vidim oko nas. Ima ljudi koji se usuđuju da pričaju o onome što vide. Vidimo štošta, zar ne? Ali smo bespomoćni, ili bar mislimo tako.
 
Neću pričati o propasti u koju srljamo već godinama, vekovima... Ne, sad ću malo nešto da kažem o novom vidu globalnog uništavanja sive mase! I znam da ćeš se složiti sa mnom.
 
(Ova priča je potezana mnogo puta, ali ovaj put želim da uđem u problem, da ga sagledam iz svih uglova, jer tema je zanimljiva. I zato mi treba više mišljenja.)
 
Dakle, glavna priča traje otkako je ljudi. Svi ćemo se složiti da mnogo nas/njih trči prema onome što je privlačno, ne želeći da razmišljaju o posledicama.
 
Ali, ova priča o kojoj ću sad nešto reći ne traje baš dugo...
 
 
Hladnoća
 
Svi mi smo član bar jednog community sajta. I to je u redu, treba se družiti s ljudima, upoznavati. Ubijanje dosade, šta fali? Pa, na primer...
 
Rrrrrring! Rrrrring!
- 'Alo, Ivančice? Pa srećan rođendaaaaan!
- Jao, hvala, srećo moja! Hoćeš da svratiš malo do mene, skinula sam neku kul mjuzu?
- Naravno, kad da dođem? Imam i ja tebi nešto da pričam, hihihihi!
- Pola sata?
- Okejs! E, je l' znaš ko nam ima promenjen relationship status na fejsu, a, a?
- Jok, ko? 'Aj', pričaš mi kad dođeš!
 

Dva meseca kasnije....

Telefon na stolu. Odjednom vibracije. ''Ohh, you sexy bitch, you se..''

- 'Alo?

- Ej, Ivana, si to ti?

- Aha, a ti siii...?

- Pa Anja! Nismo se čule dva meseca, a već mi ne prepoznaješ glas?

- Ma... Nismo se čule, ja sam bila zauzeta školom! A imam i dečka!

- Stvarno, pa ko je?

- Ma neki Miloš, iz Kraljeva... Znaš kako ima lepe slike!

- Verujem! Pa kad ste se smuvali?

- Pa nismo još, evo upravo se dopisujem s njim, treba da se skontamo ovih dana...

- Ahaaa, fejs romansa! Pa tako mi kaži!

- Hihihihi, pa eto, hihihi. A tebe nešto nema na fejsu, šta je s tobom?

- Ma uf, bila nešto do BG-a prekjuče, kupila sam preslatku roze haljinicu! Sad treba da mi dođe Milica da radimo photosession! Jedva čekam da stavim na fejs, pa da vidim komentare kučkica!

- Hehehe, aj pa lepo se provedi, ljubac!

 

 

 

*** JaWWW, yeDwA tzXeKam dA FeYs zAmeNi StWaRn0sT!!!! ***


Identitet

Sve — Autor aamuli @ 20:06
 
To je ono za čime svi žudimo, ali nikad ne dobijemo. Naravno da svi mi imamo nešto što smo napravili od sebe. Ja neću reći ko sam ja, niti šta sam. To sad nije bitno. Mene zanima tvoje mišljenje, jer mi je dosadno.
Prosto mi je dosadno.

Ljudi u zadnje vreme sve manje misle. Aha. Uopšte ne razmišljaju, samo pričaju. Smeju se, a ne znaju ništa. A ja sam još jedno laprdalo koje bi nešto da podeli sa svetom.
 
I, naravno, svaka uvreda je dobrodošla. :)

Powered by blog.rs