Krug

U poslednje vreme često se osećam... Prazno. Providno, lako, beskorisno. Osećam se poput vetra u pustinji: ako ga iko i oseti, jedino što dobije je pesak u oči. Ali niko ga ne vidi, a i kad bi ga video, poželeo bi da nikad i nije. Da, ponekad ga osete, toplog ili hladnog, ali to su samo tri bezvredne sekunde koje odnese mreža vremena.

Možda se sa isuviše svojih i svojstava sveta suočavam. Odjednom, nemilosrdno, ali i neproduktivno. Kao da sve te stvari putuju kroz mene svakodnevno, u raznobojnim autobusima različitih veličina, oblika i namera, ali samo otputuju i u meni ostaje samo njihova slika, bez opisa ispod, bez članka o lekciji, bez ikakvih tragova u meni, iako su teški po pet tona svaki. I te desetine tona ja svakoga dana nosim u sebi, osećam kako prolaze i kako u nepravilnim (ali, uprkos tome, veoma predvidljivim!) algoritmima njihovi točkovi prave bolne šare po mojoj duši, a iz auspuha dim juri na moje oči, kao da zna odakle u meni duvaju vetrovi. Uostalom, kao da je to teško znati. Ja baš kao da sam programirana tako da svi vetrovi huje gde ne trebaju, kao da mi je suđeno da se lupam o zidove dok pokušavam da se održavam na nogama u sobi vremena, prostora i mladosti. I baš kao da je moj um i dim u njemu samo tu da mi pomuti i dušu i odseče noge i volju da gledam u plavo nebo i mislim ,,Želim i biću srećna!''. I uporno mi to radi! A ko? Ta, ne znam ni ja više! Ali ko god da je, rado ću mu, ovako izdrobljena i sasušena reći da radi odličan posao, jer od plavog neba ni traga. Od svega toga što bi trebalo da čini jednog čoveka, potpunog, humanog i plemenitog, još uvek -- ništa. Pa dobro, ti, ko god da si, ja, zašto bi to želeo sebi da uradiš? Zašto mi još uvek ne daješ odgovore na ova pitanja? Da li možda u dubinama tvojih zamkova i tajnih lavirinata na čijim zidovima još uvek postoji senka svetlosti čuvaš neko drvce, malo i žutozeleno, sa limunolikim plodovima, koje čeka da sazre dovoljno da može da pusti mirise u moje zatamnjene dvore, sive i zadimljene prostorije u kojima obitavam u ovim bezbojnim danima? Pa, ako je tako, šta je onda ovo što ja živim? Priprema, test? Obavezan poligon kroz koji se moram provući kako bih bila sposobna da u sebi gajim zelenu biljku, zdravo drvce koje će mirisati i davati plodove čiji će sokovi cureti iz mojih očiju, prstiju i ocrtavati se na mojoj koži? Ali, koliko će mi vremena trebati da naučim, shvatim? Da zaželim da opet živim i da zaista znam to što će me udostojiti ponovnog rađanja, ako je prethodnog uopšte i bilo? I, zapravo, tu i leži ključ: kako ću ja sve to naučiti ako ne želim da učim? Ako ne želim da izađem iz ove rupe, promolim glavu na sunce, obaspem se zlatom... Ako ne postoji u meni volja za otkrivanjem sveta, ako ne postoji plemenita zainteresovanost za razne stvari, kako ću ja naučiti nešto? Da li će doći neko? Ili nešto? Ili ću jednostavno čekati godine dok povremeni mirisni vetrovi polako ne izvetre buđ vazduha u mojoj glavi? Odgovor na sva tri je: čekati. Samo sedeti, kao lutka, kao plavi pepeo goreti od žeđi za nečim, a ne znati čim, gušiti se u ironijama, paradoksima i ostalim vratosteznicima, i čekati, čekati pod okriljem leta, u njegovom toplom zagrljaju koji priprema za jeseni koje će mi pomrsiti kosu, koja će se slediti zajedno sa mojim malenim telom što sedi u sred polja. I, na kraju, u neko lepo proleće, kao po savršenom klišeu, doći će nešto. Ili neko. Ali, da će mi se svideti? Da li ću ga prepoznati? Ili ću se samo uplašiti i pobeći, opet strahujući od nepoznatog, od znanja, upoznavanja sa nečime, pa makar to bilo i korisno po mene i po svet u kome, naizgled, obitavam?

Pa dakle, da li se isplati samo... Čekati? Da li vredi sedeti skrštenih ruku i gledati u nebo poput čoveka onemogućenog da radi bilo šta drugo osim da broji zvezde? Ili raditi nešto, bilo šta, čisto da ostaneš zauzet, u radu, kako bi ubio vreme dok čekaš nešto a ne znaš ni šta? Ali šta, šta za ime boga da radim, kada sam sebe skroz uništila? Kada ja nemam volje, kada sam trula, smešna, kada sam polu-čovek, parazit... Kada sam sve dobre stvari samo odbacila, poput bogatašice koja gleda zlatne narukvice nalik na stotine drugih koje već poseduje. A ne vidi onaj mali plavi kamen, ili ono ugravirano slovo što taj komad nakita čini drugačijim od svih drugih. I stoga ih jednostavno baca u zaborav, površno i bez ikakvog utiska o onome što je videla, bez interesovanja o poreklu dijamanta, jer zna da je upravo dijamant ono što ju je osakatilo. Ne kažem da sam gramziva, bar ne mislim da jesam, niti da su svi dijamanti krivi. Ne, kriva su možda dva ili tri, ali to je dovoljno da zazirem već i od odsjaja svih njih. I ne, ne znam šta je to što me je dovelo na ovo pusto ostrvo, koja je to lađa koja mi toliko želi zlo i ko njome upravlja, ali znam da se zbog nje plašim brodova. Ali, meni je najlakše da kažem da je prekasno i da naredim kome znam i umem da pesak na pustom ostrvu postane živ, te da propadnem u njega. I premda ne želim to da uradim, takođe ne želim da ostanem ovde, a nemam snage da naučim da plivam. Pa, šta li je činiti dok čekam da me spase lađa? Lađa, koju možda neću ni videti kao spasilačku...