Naši i pogledi drugih
Često uhvatim sebe kako se pitam: kakav utisak odajem sad ljudima oko sebe? Da li oni vide kakvog sam raspoloženja? Da li zračim nekom negativnom energijom? Jer, odista, često mi se dešava da se osećam nepoželjno, nesigurno i prazno i da iz mene zjapi nekakva rupa koju svi mogu da vide.
Vrlo često čujem i vidim, a verujem i svako ko čita ovaj tekst, u novinama, od ljudi, na internetu, na nekim jalovim i krajnje jeftinim televizijskim emisijama ono ,,šta te briga šta drugi misle!'' i osećam se tako krivom i uniženom što meni odista jeste stalo do tog mišljenja drugih ljudi. Ali nije dovoljno reći: e, sad mene više nije briga! Kao da sve to tako lako može otići, u vetar. Ne, tu mora biti još nečega. Mora postojati neki pokretač, neka velika misao ili stanje uma koje prouzrokuje tu veliku promenu u stavu i razmišljanju.
I razgovarala sam s ljudima, razmišljala o tome, no ni približno dovoljno kako bih pohvatala pa makar dve-tri niti koje bi me odvele nekud. I evo sada, kao da se nazire, nakon više godina stajanja nepomično u ringu sa tom aveti, mogući koren svih tih misli koje me opsedaju i proždiru.
Naime, rekoše mnogi ljudi u mom okruženju - što meni, što drugome - sledeću frazu: ,,znaj svoje mesto''. U poslednjih nekoliko nedelja ova misao mi se prikrade tu i tamo iza ugla i opsedne me, jer nisam uspela da shvatim značenje tih reči. Zaista, deluju moćno, ali šta je time rečeno? Nisam je osetila, ne znam o čemu govori, a izgleda kao da govori nešto vrlo važno. I eto sad, u toku razgovora s jednom osobom do čijeg mišljenja držim, ona mi reče da bi trebalo da spoznam svoju vrednost. I tu kao da se sklopilo... Vrlo je jasno da se jedna od tih stvari sadrži u drugoj i da je odgovor tu negde u sredini, odgovor koji bi mi doneo olakšanje i pomogao da pređem makar jednu prokletu milju u ovom čamcu u sredini mora dubokog i mračnog, i naizgled pustog.
Ali u toj tački me je stiglo sledeće pitanje: šta to znači, znati svoju vrednost? U odnosu na sebe, u odnosu na svet, u odnosu na druge? Kako se to meri? I da li je to ikada u potpunosti moguće? Tu se suočavam sa više prepreka. Kako da shvatim koliko vredim ako se ne poredim sa svetom? Jer mora postojati referentni sistem. A poredeći se sa nekim određenim osobama upadam u zamku zavisti, ili pak osećaja superiornosti, koja je, vrlo moguće, samo iluzija. A ako se, pak, poredim sa svetom kroz neku vrstu statistike i odnosa na prosek, podležem mogućnosti da se uobrazim ili ubijem u pojam zbog nedostatka ovoga ili onoga. Pa, dakle, vredi li podneti te rizike? Uostalom, ljudi se stalno menjaju, te bi onda i moja slika o sebi morala uvek ostati nepotpuna i često trpeti promene. Da, kažem ja sebi, ali da li je uopšte moguće imati u sebi nešto jako, a da to nije izloženo konstantnim izazovima koje moramo pobediti kako bi opstalo?
3 Komentari |
0 Trekbekovi
Fraza koju mnogi olako eksploatišu, ali koja ima svoju dubinu, dakle "šta te briga šta drugi misle", najčešće se doživljava kao izraz nepoštovanja ili omalovažavanja ljudi oko sebe. Medjutim, ako se upotrebi u smislu poštovanja sopstvenog prava na mišljenje i na pravo da se to mišljenje ne unižava i ne menja silom i pritiskom okoline - onda je takav stav čak i poželjan. Živa je istina, da šta god čovek uradio u nekoj situaciji, uvek će se naći neko kome se to neće dopasti i neko kome će se to dopasti. To je naprosto priroda sveta. Jer svet je dualnost. Proizvod intelekta i sam intelekt je dualnost. Čovek je kao pojava dualnost.
Pravi, neiscrpni, nepromenljivi, neuništivi oslonac u svetu koji je dualnost - ne postoji. Svet je samo igra dobra i zla, svetlosti i senke, muškog i ženskog, onog što želimo i onog od čega bežimo, žalosti i radosti...
Pravi oslonac je u čoveku samom. U dubinama njegovog bića, sakriven, moćan i neuništiv. Od njega potiče svetlost svesti koja se jedino kod ljudskog bića u materijalnom univerzumu očituje kao savest. Ka tom osloncu u životu treba težiti. Taj oslonac je kapija koja vodi u Večnost i potpuno ispunjenje. Kako do njega?
Ima mnogo načina. To zavisi prvenstveno od toga koliko je čovek u stanju da istinski sagledava svet u sebi i svet oko sebe. Suštinski, ljudi se uvek kreću ka svojoj suštini, mada to nekada i ne izgleda tako. Najbolje je ako čovek može da razume svoje želje i svoje strahove i da iz te komunikacije sa samim sobom - za sebe usvoji obrazac ponašanja i delovanja. Potrebno je mnogo iskustva u materijalnom svetu da bi se čovek sa sopstvenom suštinom susreo "licem u lice". Ne treba zbog toga biti nesrećan. Ako se čovek trudi samo toliko da što manje povređuje druga bića - to je već odličan put ka savršenstvu. Sve ostalo dolazi sa vremenom.
Raditi (kao posao) u životu ono što je prožeto vatrom sopstvene strasti, ponašati se tako da se ne stidimo sami sebe kad ostanemo sami, ne plašiti se predavanja obliku koji je predmet naše ljubavi; voleti, misliti, delati sa ulaganjem sebe. Jednostavno, kako se to mnogo puta čulo do sada, živeti život punim intenzitetom. Samo u toj vatri života i iskustva izgoreće sve zablude, svi strahovi, sve tuge. Ono što ostane počeće da sija kao Sunce. I tada će čovek prirodno i lako jednostavno ZNATI sve što treba da se zna. A to je LJUBAV koja sve u sebi sadrži.
U srcu mi je radost što postoje ljudi poput tebe i što pokušavaju da nađu smisao.
Želim ti dobro zdravlje, dug život i svaku sreću.
Autor finosvesno — 29 Mar 2013, 07:40
Finosvesno,kao i uvek ima dobar odgovor i odlican savet. Tesko je posle njega bilo sta dodati. Zivimo i nikako nismo sami,pa sve sto radimo mora uticati koliko na nas same ,toliko i na druge. Reakcije okoline,kako one pozitivne tako i one negativne, plodno su tle sa kog mozemo pobrati dragocene plodove i nauciti mnogo o sebi i drugima. I svakako treba stremiti unutrasnjem miru. Svako dobro :)
Autor ivanairislj — 29 Mar 2013, 08:59
Sasvim je normalno da nas zanima mišljenje ljudi oko nas,ali takođe se ne treba previše opterećivati time.Najbitnije je ustvari šta o nama misle oni najbitniji,oni koje najviše volimo.
Oko mene ima toliko ljudi koje više ne mogu da prepoznam,jer su se promenili iz korena.Nekada mi se to sviđa,a opet je nekad ta promena i na gore.Nekad i ja želim da se promenim,želim nekako da nateram sebe da potisnem one osobine koje me u mnogo čemu sputavaju,a i takođe mislim da treba da spoznam svoju vrednost,što će se verovatno i desiti vremenom,kako budem odrastala,jer s godinama to dođe.Najbitnije je da budeš svoja,i da naravno se potrudiš da istakneš svoje vrline,a da se trudiš da popraviš ono što ne valja.Al se ja raspisa!Pozz:)
Autor endzylove — 29 Mar 2013, 22:52