Krug

Danas su maturanti završili školsku godinu. Završili srednju školu. Završili period jedne velike slobode, jednog lepog zajedničkog odrastanja i deljenja bolova koje ono donosi. Mnogo suza je proliveno za prošlim danima. Mnogo sećanja prolaziće kroz zbunjene glave ovih mladih ljudi dok se sastaju pre i za vreme maturske večeri, dok prolaze pored svojih škola ili pričaju sa, sad već skoro bivšim, školskim drugovima.

Danas, ja sam, nakon završetka školskog dana i žurke u čast maturantima (kojoj, doduše, nisam prisustvovala, ali kao da jesam jer je muzika iz gimnazijskog dvorišta brujala našim gradićem) prolazila trgom, u jurnjavi za nekim stvarima potrebnim kako bih i ja izvukla maksimalne ocene iz ove već skoro presušene školske godine. I dok sam hodala po ovom engleskom vremenu, sa nekom laganom muzikom u slušalicama, krajičkom oka primetih par poznatih, dragih lica. Ona se smeše. Ona sijaju. Sijaju iza sjajnog stakla izloga butika. Zastala sam. Odjednom, u meni je odjeknula kiša. Najava vode. U mojim grudima bio je naslućivan grom, samo je čekao da zaurla i probudi moju svest i kišu u meni. I ehoi su počeli da bljeskaju. Osetila sam kako se ogledaju kroz moje oči koje su gledale u ta lica koja nikada više neću viđati na mestu gde sam navikla da ih viđam, u nekom poznatom ritmu sa malim oscilacijama, ali uvek u istim bojama, sa istim sjajem koji je zračio iz njihovih lica, kosa, pogleda. Setih se onda i vremena kad su neke vrlo drage osobe sa istog panoa sedele sa mnom u klupi i pevale u školskom horu u osnovnoj školi, kada smo se kovitlali u istim prvim vetrovima uzbudljive mladosti, odrastanja i otkrivali prve velike tajne, zajedno ili odvojeno, ali uvek pod istim sjajem, opijeni slatkim mirisom koji nam je lažno šaputao da to sve nikada neće proći. Ali, eto, vetar je slagao. Vazduh nas je opio i zavarao. I još mnogo drugih stvari su nas zavaravale, mnogo ljudi su nam punili glave lažima, srca klopkama. Ali, na kraju, sve to pada u senku tišine koju ostavlja odlazak dragog predmeta što silazi niz reku. Svi se nadaju da će u jednom trenutku naći baš to, baš tu stvar, i da će sve biti isto, ali... Vreme klizi, predmet se promeni. Mi se promenimo. Reke se ulivaju, predeli blede, rđaju, kidaju se. Sezone dolaze i odlaze i nekada nam se čini kao da nikada nisu ni bile. Osmesi blede u oblacima prošlosti što ih probija sunce ili otera vetar, kiša, ili samo vreme koje surovo, ali uvek, kao gospodin najavljeno, prolazi. Lica se brišu sa prozora da bi se videlo sunce. A nekada... Nekada jurimo. Jurimo, pa ga i ne vidimo. A ne vidimo ni lica u prozoru, u prolazu. Obrisali smo ih, zalećući se u trk... A ko zna za čim trčimo. Neko trči da bi uhvatio plen, neko trči da ne bi postao plen. Znaš, kao ona priča o lavu i gazeli... Ali, da li mi nešto propuštamo? Da li postoji nešto vrlo važno, nešto toliko jako važno, a što mi u svom slepilu što ga brzina kretanja stvara oko nas propuštamo, nešto što smo možda imali, ali nam klizi iz ruku? Ko zna da li ćemo to ikada zasigurno znati. Ali hajde jednom, recimo baš ovog dana, da zastanemo. Da sednemo i gledamo kako svet prolazi. Kako teče. Kako se menja kao reka, iz trenutka u trenutak. I da vidimo i osetimo svaki delić te stvarnosti koja tako lepo miriši ovog majskog dana kako prolazi kroz nas. Hajde da, u ime svih burnih, brzih i teških godina borbe koje predstoje ne samo maturantima, već i svoj deci i ljudima, samo zastanemo. Na minut, dva, pet. Nije bitno. Ali da zastanemo i oslušnemo. Udahnemo. Udahnemo svet. Vreme. Osvežimo grudi naše, stvorimo prostora za ono što dolazi i dopustimo da makar na par desetina sekundi, život teče, trči kroz nas. Samo da osetimo šta to znači juriti kroz nešto. Da osetimo i vidimo godine koje dolaze, prolaze i koje su bile, pa makar vreme bilo samo iluzija, pa makar sve reke bile pomućene.

Tako sam ja i završila putovanje kroz ovaj blesak svesti. Sedeći, na klupi. Kod fontane. Koja teče. Gledajući ljude. Koji teku. Kao mlaz. Kao voda koja se sjaji pod majskim suncem. I bila sam ogledalo. Bila sam leptir. Umrla sam. Rodila se. I onda, lakim korakom, vratila se u tok. Nastavila da stvaram svoje vreme, živim ga, sa saznanjem da ono neće čekati. Jer, svakog dana sat pokazuje iste brojeve. Ali voda koja ne teče nije reka. Voda koja ima određeni nivo u određeno doba godine, na koju uvek pada ista senka dok ona stoji, ta voda se ne menja ili, tužnije, postane prljava. Ali mi nismo rođeni kao bare. Niti jezera. Mi strujimo, brujimo, šuškamo, vrdamo, vijugamo, padamo i sijamo. Mi tečemo, ali uvek smo jedno. Krećemo se, ali uvek smo na svakom mestu, u svakoj sekundi svog postojanja. Starimo, ali uvek smo isto: jedna divna reka. Pa hajdemo onda, lagano da se kotrljamo niz kamenje...