Krug

Često uhvatim sebe kako se pitam: kakav utisak odajem sad ljudima oko sebe? Da li oni vide kakvog sam raspoloženja? Da li zračim nekom negativnom energijom? Jer, odista, često mi se dešava da se osećam nepoželjno, nesigurno i prazno i da iz mene zjapi nekakva rupa koju svi mogu da vide.

Vrlo često čujem i vidim, a verujem i svako ko čita ovaj tekst, u novinama, od ljudi, na internetu, na nekim jalovim i krajnje jeftinim televizijskim emisijama ono ,,šta te briga šta drugi misle!'' i osećam se tako krivom i uniženom što meni odista jeste stalo do tog mišljenja drugih ljudi. Ali nije dovoljno reći: e, sad mene više nije briga! Kao da sve to tako lako može otići, u vetar. Ne, tu mora biti još nečega. Mora postojati neki pokretač, neka velika misao ili stanje uma koje prouzrokuje tu veliku promenu u stavu i razmišljanju.

I razgovarala sam s ljudima, razmišljala o tome, no ni približno dovoljno kako bih pohvatala pa makar dve-tri niti koje bi me odvele nekud. I evo sada, kao da se nazire, nakon više godina stajanja nepomično u ringu sa tom aveti, mogući koren svih tih misli koje me opsedaju i proždiru.

Naime, rekoše mnogi ljudi u mom okruženju - što meni, što drugome - sledeću frazu: ,,znaj svoje mesto''. U poslednjih nekoliko nedelja ova misao mi se prikrade tu i tamo iza ugla i opsedne me, jer nisam uspela da shvatim značenje tih reči. Zaista, deluju moćno, ali šta je time rečeno? Nisam je osetila, ne znam o čemu govori, a izgleda kao da govori nešto vrlo važno. I eto sad, u toku razgovora s jednom osobom do čijeg mišljenja držim, ona mi reče da bi trebalo da spoznam svoju vrednost. I tu kao da se sklopilo... Vrlo je jasno da se jedna od tih stvari sadrži u drugoj i da je odgovor tu negde u sredini, odgovor koji bi mi doneo olakšanje i pomogao da pređem makar jednu prokletu milju u ovom čamcu u sredini mora dubokog i mračnog, i naizgled pustog.

Ali u toj tački me je stiglo sledeće pitanje: šta to znači, znati svoju vrednost? U odnosu na sebe, u odnosu na svet, u odnosu na druge? Kako se to meri? I da li je to ikada u potpunosti moguće? Tu se suočavam sa više prepreka. Kako da shvatim koliko vredim ako se ne poredim sa svetom? Jer mora postojati referentni sistem. A poredeći se sa nekim određenim osobama upadam u zamku zavisti, ili pak osećaja superiornosti, koja je, vrlo moguće, samo iluzija. A ako se, pak, poredim sa svetom kroz neku vrstu statistike i odnosa na prosek, podležem mogućnosti da se uobrazim ili ubijem u pojam zbog nedostatka ovoga ili onoga. Pa, dakle, vredi li podneti te rizike? Uostalom, ljudi se stalno menjaju, te bi onda i moja slika o sebi morala uvek ostati nepotpuna i često trpeti promene. Da, kažem ja sebi, ali da li je uopšte moguće imati u sebi nešto jako, a da to nije izloženo konstantnim izazovima koje moramo pobediti kako bi opstalo?