Krug

Danas su maturanti završili školsku godinu. Završili srednju školu. Završili period jedne velike slobode, jednog lepog zajedničkog odrastanja i deljenja bolova koje ono donosi. Mnogo suza je proliveno za prošlim danima. Mnogo sećanja prolaziće kroz zbunjene glave ovih mladih ljudi dok se sastaju pre i za vreme maturske večeri, dok prolaze pored svojih škola ili pričaju sa, sad već skoro bivšim, školskim drugovima.

Danas, ja sam, nakon završetka školskog dana i žurke u čast maturantima (kojoj, doduše, nisam prisustvovala, ali kao da jesam jer je muzika iz gimnazijskog dvorišta brujala našim gradićem) prolazila trgom, u jurnjavi za nekim stvarima potrebnim kako bih i ja izvukla maksimalne ocene iz ove već skoro presušene školske godine. I dok sam hodala po ovom engleskom vremenu, sa nekom laganom muzikom u slušalicama, krajičkom oka primetih par poznatih, dragih lica. Ona se smeše. Ona sijaju. Sijaju iza sjajnog stakla izloga butika. Zastala sam. Odjednom, u meni je odjeknula kiša. Najava vode. U mojim grudima bio je naslućivan grom, samo je čekao da zaurla i probudi moju svest i kišu u meni. I ehoi su počeli da bljeskaju. Osetila sam kako se ogledaju kroz moje oči koje su gledale u ta lica koja nikada više neću viđati na mestu gde sam navikla da ih viđam, u nekom poznatom ritmu sa malim oscilacijama, ali uvek u istim bojama, sa istim sjajem koji je zračio iz njihovih lica, kosa, pogleda. Setih se onda i vremena kad su neke vrlo drage osobe sa istog panoa sedele sa mnom u klupi i pevale u školskom horu u osnovnoj školi, kada smo se kovitlali u istim prvim vetrovima uzbudljive mladosti, odrastanja i otkrivali prve velike tajne, zajedno ili odvojeno, ali uvek pod istim sjajem, opijeni slatkim mirisom koji nam je lažno šaputao da to sve nikada neće proći. Ali, eto, vetar je slagao. Vazduh nas je opio i zavarao. I još mnogo drugih stvari su nas zavaravale, mnogo ljudi su nam punili glave lažima, srca klopkama. Ali, na kraju, sve to pada u senku tišine koju ostavlja odlazak dragog predmeta što silazi niz reku. Svi se nadaju da će u jednom trenutku naći baš to, baš tu stvar, i da će sve biti isto, ali... Vreme klizi, predmet se promeni. Mi se promenimo. Reke se ulivaju, predeli blede, rđaju, kidaju se. Sezone dolaze i odlaze i nekada nam se čini kao da nikada nisu ni bile. Osmesi blede u oblacima prošlosti što ih probija sunce ili otera vetar, kiša, ili samo vreme koje surovo, ali uvek, kao gospodin najavljeno, prolazi. Lica se brišu sa prozora da bi se videlo sunce. A nekada... Nekada jurimo. Jurimo, pa ga i ne vidimo. A ne vidimo ni lica u prozoru, u prolazu. Obrisali smo ih, zalećući se u trk... A ko zna za čim trčimo. Neko trči da bi uhvatio plen, neko trči da ne bi postao plen. Znaš, kao ona priča o lavu i gazeli... Ali, da li mi nešto propuštamo? Da li postoji nešto vrlo važno, nešto toliko jako važno, a što mi u svom slepilu što ga brzina kretanja stvara oko nas propuštamo, nešto što smo možda imali, ali nam klizi iz ruku? Ko zna da li ćemo to ikada zasigurno znati. Ali hajde jednom, recimo baš ovog dana, da zastanemo. Da sednemo i gledamo kako svet prolazi. Kako teče. Kako se menja kao reka, iz trenutka u trenutak. I da vidimo i osetimo svaki delić te stvarnosti koja tako lepo miriši ovog majskog dana kako prolazi kroz nas. Hajde da, u ime svih burnih, brzih i teških godina borbe koje predstoje ne samo maturantima, već i svoj deci i ljudima, samo zastanemo. Na minut, dva, pet. Nije bitno. Ali da zastanemo i oslušnemo. Udahnemo. Udahnemo svet. Vreme. Osvežimo grudi naše, stvorimo prostora za ono što dolazi i dopustimo da makar na par desetina sekundi, život teče, trči kroz nas. Samo da osetimo šta to znači juriti kroz nešto. Da osetimo i vidimo godine koje dolaze, prolaze i koje su bile, pa makar vreme bilo samo iluzija, pa makar sve reke bile pomućene.

Tako sam ja i završila putovanje kroz ovaj blesak svesti. Sedeći, na klupi. Kod fontane. Koja teče. Gledajući ljude. Koji teku. Kao mlaz. Kao voda koja se sjaji pod majskim suncem. I bila sam ogledalo. Bila sam leptir. Umrla sam. Rodila se. I onda, lakim korakom, vratila se u tok. Nastavila da stvaram svoje vreme, živim ga, sa saznanjem da ono neće čekati. Jer, svakog dana sat pokazuje iste brojeve. Ali voda koja ne teče nije reka. Voda koja ima određeni nivo u određeno doba godine, na koju uvek pada ista senka dok ona stoji, ta voda se ne menja ili, tužnije, postane prljava. Ali mi nismo rođeni kao bare. Niti jezera. Mi strujimo, brujimo, šuškamo, vrdamo, vijugamo, padamo i sijamo. Mi tečemo, ali uvek smo jedno. Krećemo se, ali uvek smo na svakom mestu, u svakoj sekundi svog postojanja. Starimo, ali uvek smo isto: jedna divna reka. Pa hajdemo onda, lagano da se kotrljamo niz kamenje...

Ja postujem coveka sa znackom jer je covek. Ja nekako znam da je on covek, mada i u to se da sumnjati. Ali znacka, znacka mi nikako nije jasna... Koji je smisao tog parceta papira sa zigom, potpisom i ko zna jos kakvim ornamentima od "izuzetnog znacaja", cak i "prestiza"? Ili, da postavim to ovako: da li je verovati toj znacki samo zato sto je znacka, samo zato sto je ona navodni pokazatelj da nesto znas, da imas vise prava da budes u pravu nego ja? Da li je verovati coveku u mantilu samo zato sto nosi mantil? Ili uniformu? Ja nisam spremna da verujem u to, i nadam se da nikad necu biti. Zasto? Evo zasto.

Zamisli da si zaspao i dogadjaj koji cu opisati je samo san. Dakle, nalazis se u nekoj ucionici ili amfiteatru, ukratko na nekom mestu sa povoljnim uslovima za poducavanje, nekoj nauci na primer. Recimo da je ucionica puna, ali mi pratimo konkretno tvoj slucaj. Na platformi na kojoj stoji katedra stoji osoba u mantilu koja objasnjava, recimo, neki princip iz hemije. Osoba prica, pokazuje, crta, objasnjava, zakljucuje i izvodi formule. Ali, sve sto ona prica tebi je nejasno, ne nalazi nikakvog sklada i smisla u tvojoj glavi i tvoj mozak prosto ne moze da upije materijal. I, sto duze gledas i slusas, sve vise ti ta gomila brojeva i slova na tabli, pokreti i oci osobe koja prikazuje gradivo, deluje kao besmislena, zapetljana zbrka nepovezavih komponenata koje kao da igraju poput vazduha iznad vatre koji plese uz njen ritam. Osoba u mantilu polako zavrsava svoje izlaganje, izvodi poslednje zakljucke i pakuje svoje poslednje misli sto lepse moze. Ti strpljivo cekas da ona zavrsi kako bi se oslobodio smetnje koja je nastala u tvojoj glavi dok si pokusavao da pohvatas konce onoga sto je doticna osoba pricala time sto ces se javiti i reci sta ti nije jasno i traziti da ti jos jednom objasni isto. Nakon cekanja koje ti je nemir u dusi ucinio jos duzim i tezim, napokon se javljas i govoris samouvereno: "Meni ovo nije jasno.". U prostoriji je tajac. Neki ucenici uplaseni, neki zadivljeni, neki radoznali. Sve oci uprte u tebe ili osobu koja je objasnjavala odredjeni pojam (dalje u tekstu "predavac", sa sve navodnicima). "Predavac" pomalo sokiran, ali jos uvek nenarusenog unutrasnjeg mira (koji je mozda, zapravo vrlo verovatno, prividan), objasnjava jos jednom glavne crte svog izlaganja. Medjutim, kako prelazi iz koraka u korak, a sa svakim nejasnim korakom tebi u glavi sve vise kipi, ti postajes zbunjeniji i ocajniji. Pretpostavimo da vrlo dobro znas hemiju, da ovladavas svim osnovnim i vecinom sporednih znanja koja su ti potrebna da bi razumeo ono sto bi trebalo da razumes u ovom stupnju obrazovanja. Uopste nije stvar u tome. Priseban si, svestan okoline, ali ono sto "predavac" govori u tvojoj glavi nema ama bas nikakvog smisla. No, sto stalozenije ti glasno kazes da ti jos uvek ova lekcija nije jasna. Osoba u mantilu, vec pomalo uzrujana, objasnjava sve jos jednom. No, nakon i tog pokusaja, ti si jos uvek u apsolutnoj agoniji jer nista od toga tebi nema apsolutno nikakvog smisla. I, na kraju, ustajes i govoris: "Bez obzira na to koji vi mantil nosite, ja i dalje ne verujem i ne zelim da verujem u ono sto vi govorite i pisete samo zato sto vas zovu odjredjenim imenom, jer u mojoj glavi ovo sto ste vi rekli nema nikakve logike i ne moze da se sklopi u smisaonu celinu." Ceo razred aplaudira, a "predavac" polako skida mantil, polaze ga na sto i u miru izlazi iz ucionice.

*    *    *

Budis se. Gledas na sat i shvatas da imas jos nekoliko minuta pre nego sto alarm za budjenje zazvoni. Ustajes, spremas se, i odlazis u skolu. Sedas za klupu u ucionici punoj djaka. Zvonce oznacava da su poslednje dve cifre sadasnjeg vremena nule i da sada nesto navodno vazno treba da se desi. Nesto vazno treba da tebi, kao i svim tvojim vrsnjacima u ucionici, udje u glavu. Profesor ulazi, seda. Upisuje cas, obavlja jos neke sasvim apsurdne, ali toliko slatke i svakodnevne banalnosti, i konacno pocinje sa predavanjem. Neki su odsutni, neki pomno prate; neki razmisljaju o dogadjajima, neki o osobama, a neki cak i o gradivu. Ali svi pisu. Svi aktivno preslikavaju, prestampavaju, kopiraju ono sto vide na vaznoj i formalnoj zelenoj povrsini, a ono sto je neko za koga njegova uniforma kaze da je vazan i ozbiljan napisao. Um negde zuji. Negde cuti. Ali usne svuda cute. Iz svih pravaca gledaju u tu zelenu povrsinu izvrljanu magicnim belim pisaljkama, povrsinu koja sadrzi nesto vrlo vazno, nesto vrlo veliko sto jako mnogo tih istih ociju koje saraju po toj tabli nikad nece razumeti. O, ali nece se oni buniti, ne! Tako je sladje. To je jedan magican prah, to se ne dira. To je anticki, sveti zapis, izasao direktno iz analnog otvora boga tog-i-tog i to se apsolutno ne dovodi u pitanje. Jer, pobogu, ako nam sad nije jasno, pa zar ce nam ikad biti? I kod ove misli, kod ove stranice sarenog dnevnika cije strane listaju minuti danasnjeg dana, ti si zastao. Zapitao si se: "da li je meni jasno ono sto tako pomno prepisujem, ono sto slusam? Da li u mojoj glavi skup ovih slova, brojeva i simbola ima smisla?" Shvatio si da osoba koja predaje ispod mantila ima kosulju. Shvatio si da ima mozak. Bas kao i ti. A mozgovi se za svasta koriste. Obicno se vezu za povodac. Ali onaj koji pita i koji zeli da zna da li je nesto takvo kakvo jeste i zasto je bas takvo kakvo jeste a ne nekako drugacije tesko da je na povocu. Da li, kada pogledas u svoj um, vidis prasinu? Vidis li kanape? Znas li ih prepoznati? Sanjaj bar jos jednom san koji si odsanjao citajuci redove ovog clanka i zapitaj se, ali zapitaj se stvarno i iskreno odgovori na pitanje: da li si i ti, kao i mnogi oko tebe, potcinjen autoritetima vise nego svom umu? Ako ikada nadjes put iz lavirinta lazi koji seju oni koji imaju opsteprihvacena obelezja od znacaja ili vrednosti, znaces: autoritetu si dao knock-out, sebi si dao check-in u dubine razuma.