Krug

Rekli bismo da je realisti najlakše - on živi prostim životom, nije ga ni za šta briga, razočara se, ide dalje, srećan je tu i tamo... I kad pitaš čoveka za mišljenje o optimizmu i razočarenju, on će ti reći da ne treba da budeš optimističan i da se ne uzbuđuješ mnogo, pa nećeš doživeti tolika razočarenja. Ajao, šta da radimo onda? Da se ograničavamo na neke jeftine granice radosti i da nateramo sebe da sagledamo surovu realnost? Hoćemo li tako poboljšati stvari? Da ostanemo u svetu iluzija u kom nam je udobno? Da ostanemo u tom glupom začaranom krugu i da živimo za trenutak čulnosti? Da li je to ono za šta vredi živeti? Da li mi uopšte možemo da utičemo na našu ličnost? Da nateramo sebe da nas razočarenja ne pogode, a osmeh da nam se silazi sa lica?

Možemo, naravno. Samo što ne želimo! Nama je udobno u blatnjavim grehovima, u učestalim radnjama, u svetu učmalog zadovoljstva koji traje trenutak ili dva.

Zamisli da moraš da otvoriš um, da nađeš svetlost koje ima, ali je izbegavaš. A ključ je u tebi i znaš to! ''Jao, muke li! Sad ću da se setim svih svojih grehova, sebe ću samog da mrzim... Ma bolje je meni ovako, ni ne znam ništa, samo pijem... Baš me briga! Kao da moram da se sprečavam od srozavanja zbog nečega što me obeshrabrilo... Može uvek da se leči.''

Hm... Ili ne?