Krug

...čemu? Umu? Duši? Svetu? Nisam sigurna, ali u poslednje vreme me ozbiljno pritiska nešto što ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep. Čak i kad uspem da ga ščepam za jedan kraj, drugi mi je uvek teško da vidim pa se uplašim i ispustim sve što sam s mukom stekla. Čekaj, stani! Da li sam dobro pristupila temi ovim početkom? Želim da kažem nekoliko stvari, ali ne znam od čega da počnem, a mislim da bih ovakvim početkom završila u slepoj ulici. Zapravo, ovih dana ne znam odakle da počnem o čemu god da se radi. Upravo kao da i ne želim da počnem. Kao da sam potpuno nezainteresovana, ili uplašena. Ali najveći problem je definitivno ta zjapeća praznina. Sedim tu i ne znam šta ću od sebe. Nisam srećna, nisam tužna. Potpuno sam ravnodušna. Nemam nikakve obaveze. Nemam nikakve želje. Imam vremena na pretek, ali volje ni trunke. Želim da se bavim nečim što volim, ali čak i kad uradim to, nakon dužeg perioda ubeđivanja same sebe, ne osećam se ispunjeno, ne osećam se srećno ili živo. Nekako je uvek sve napola ili kratko traje, kao da sam razočarana u sebe, kao da je bilo šta što sam stvorila ili uradila nedovoljno dobro, ili je možda i dobro, ali već viđeno, svakidašnje, glupo. Da, ne bi trebalo da prestanem da se trudim, ali sve to kao da gubi smisao vremenom. A vreme je uglavnom potrošeno na otupljivanje mozga brigom i sujetnim mislima, a retko kad na nešto što će me zaista usrećiti, jer, ponavljam, užasno sam lenja i bezvoljna. Želim da izađem iz te svoje nezrelosti, da uradim nešto od sebe i svog života, ali meni baš kao da prija da mučim sebe, da se ubijam u pojam. Zar je moja sujeta toliko ogromna? Zar je moj ego narastao do te mere da do sebe ne samo što ne puštam ljude, već više ni informacije, znanja i slike sveta oko sebe? Kao da odbijam da verujem da je tako nešto moguće; uvek sam gledala na sebe kao na plemenitu osobu (do neke mere, naravno), znatiželjnu i punu energije. I prvo što bih inače napisala posle takve rečenice je: šta mi se desilo? Ali sada kao da ne želim da znam to. Sada samo želim da znam kako da izađem iz ove učmalosti, iz ove močvare u kojoj je moj um trenutno. Međutim, odakle početi kada je naizgled sa mnom i mojim životom sve u redu? Kako izaći iz svoje sopstvene gluposti izazvane tinejdžerskim željama i porivima (koji bi me osramotili pred sobom ako bih im se predala) i početi živeti srećnim životom? Dok pišem ovo, u meni se rađa pitanje o tome šta zapravo znači biti srećan i šta je to što mene čini srećnom. I onda pogledam u sebe i vidim dim i maglu, i kao da sama sebi ne želim da dam odgovor na pitanje šta me usrećuje. Vidim, zapravo, jedno nakazno lice što izgleda isto kao i moje i što mi se plezi u nemoj tišini. Imam utisak da je ta osoba, to dete postavilo ogromnu šperploču koja zaklanja jedan deo mog uma od mog vidika. Tačnije, osobe u mojoj glavi su se posvađale i ja više ne funkcionišem. Zupčanici su rastavljeni, i nikome više nije stalo da sve vrati na mesto i navije sat. Da li mi treba tišina? Ili buka? Svetlost? Ili tama? Šta mi je potrebno da bih se vratila u život? Gde ću naći makar jedan odgovor koji će mi pomoći da napravim nacrte mehanizma tako da iskoristim sve ove zupčanike i lance koji besposleno sede u mojoj glavi i skupljaju prašinu? I, na kraju, da li mi je mehanizam uopšte potreban? Da li ga uopšte želim? Ja neću da živim život kao lutka. Ne želim da pored mene žive svet ostane nepromenjen, jer ne želim da budem senka. Ali ja sam neizmerno uplašena. Da, ne treba mi mnogo tuđe pomoći, ali nisam sigurna da sve ovo mogu sama u stanju u kom sam sada...