Krug

Sedim u tatinoj privatnoj firmi, čitam neku simpatičnu knjigu o fizici (ali, stvarno je odlična!), trpim migrenu. Ali to nije toliko bitno; bitno je ono što vidim kroz pendžer. Usput, nisam sela kraj prozora da bih gledala kroz njega, već da bih koristila dnevnu svetlost pri čitanju. Ali kad sam podigla pogled da odmorim oči od crno-belih stranica knjige o Hokingu, prizor oivičen daskama sa kojih se bela farba ljuštila mi je zadržao pažnju na par minuta. Zelena kiša je šušteći padala na moje misli i one su je upijale i širile zelenilo po celom mom umu. Nicale su, previše brzo i burno, svaka želeći da kaže svoje. Okej, misli moje, idemo redom, reče najvažniji deo mog uma. Prizor odista jeste fenomenalan, iako bi u plitkim očima punim gorkog samoljublja delovao sasvim obično, kao i svaka nit života koja se provlači kroz nas. Pravougaonik otvorenog prozora je ispunjavala trećina krošnje drveta punog zeleniša; drveta koje je odisalo životom i koje je bujalo onako kako smo mi oduvek želeli da bujamo. Lišće je šuštalo, načičkano na granama koje su se savijale od težine njihovih života i snage. Listovi su bili dugi, široki, zdravi, ali i svaki je bio zanemarljiv upoređen sa količinom ostalih. Iza ovog drveta, kao bleda senka i išopana misao, mirna kao smrt, mrtva kao paranoja i ravnodušnost i tiha kao suze udovice, stajala je maslinasto-zelena boja u mešavini sa sivom, boja poslovne zgrade, usput ukrašene i belim monotonim parčićima zidova i okvirima prozora. Na zgradi su okačene spoljne jedinice klima uređaja i monotoni redovi prozora. Brojanje ovih prozora bilo bi otprilike dosadno koliko i posao ljudi koji rade iza njih. Upravo taj kontrast me je toliko zasenio - ta živa zelena boja zdravog lišća kao da je bila utabana u zidove čiste poslovne zgrade, koju su prašnjavi vetrovi i bezbrojne prljave kiše potamneli i umrtvili. Ta sivo-zelena boja me je podsetila na um čoveka koji radi sa brojevima čitavog života. I tu mi je tok misli otišao na Malog princa i stadoh u njegove cipele: jedna ,,slika'' iz te knjige me je neodoljivo podsetila na ovaj prizor. To je bio ,,čovek koji je sedeo na svojoj planeti, stalno računao i nije dizao glavu s toga''. Zar ne bismo mogli poistovetiti tog ,,čoveka'' sa ovom trulom zgradom punom ljudi koji misle da su važni zbog posla koji rade? A Mali princ bi zasigurno bilo ovo drvo - ta njegiva potpuno zdrava boja koja je toliko čista i nevina, a stablo opet mudro. A ova pokvarena zelena je možda bila čista, ali je odrasla, pa je stoga ona sada ozbiljna i nema vremena za šuštanje po vetru.